Priče iz Vesterosa: Deca šume

Neposredno pred finale čuvene serije Igra prestola, podsetimo se na prošlost Vesterosa, zapadnog kontinenta fiktivnog univerzuma stvorenog iz pera Džordža Martina, u delu Pesma leda i vatre

Ilustracija: Pixabay
Piše: Nevena Grubač
Spoiler alert! Priče iz Vesterosa su serijal posvećen istoriji, mitologiji i religiji imaginarnog sveta poznatog kao Vesteros i slobodni gradovi, iz čuvenog dela “Pesma leda i vatre”, Džordža R. R. Martina, i otkrivaju detalje zapleta kako knjige, tako i serije Igra prestola.

 

U osvit zemlje koju danas zovu Vesteros, dok je Sunce još bilo mlado, a tle pucalo i stenjalo pod teškim stopama džinova, u šumama starijim od života kretale su se senke. Malene sene, ne veće od dečjih obrisa, hitro su klizile ispod stoletnih krošnji. Tek ponekad, sevnulo bi u mraku stare noći zlatno oko.

Da je, nekim čudom, zalutalo ljudsko uho oslušnulo reči koje su senke govorile, u neznanju bi ih zamenilo za vetar. Bile su kiša; grla koja su ih stvarala kao da nisu bila sa ovog sveta. Bile su muzika. Ali, ljudskog uha tada nije bilo, pa su reči-pesme neometano tekle, a sitne senke bezbrižno volele šumu.

Iza sebe, senke bi ostavile miris svežeg lišća, odjek dugih, spokojnih melodija i poneko lice urezano u napukla, mlečna drveta, zamrznuta u vremenu koje dolazi i donosi promenu.

U osvit zemlje koju danas zovu Vesteros, dok je magija bila oruđe a drveće istinsko božanstvo, živela su Deca šume.

Čuvena lokacija u Irskoj na kojoj je snimana serija Igra prestola Foto: Pixabay

DOBA PRASKOZORJA

Severnjaci i dalje pamte, ili bar neki od njih, iako je gotovo čitav narod Vesterosa zaboravio ko su bila Deca šume. Rasa koja je prva naselila zemlje današnjih Sedam kraljevstava bila je mala rastom, tamne, braonkaste kože sa svetlijim šarama, nalik lanetu. Ali, njihove oči nisu uplašeno i vlažno strepele iz grmlja, poput srnećih. Bile su vatreno zlatne, mačije, duboke i mudre.

Deca šume nisu bila deca, već narod čije je srce kucalo zajedno sa bilom prirode, narod koji se odevao u pleteno lišće i čakšire od kore drveća, i koji je vladao magijskim moćima i znanjem van granica poimanja najučenijih meštara Citadele.

Mada ih je ono malo pisanih tragova što je sačuvano nazivalo Decom šume, ovaj narod, koji je govorio istinskim jezikom, sebi je dao drugačije ime – Oni koji pevaju pesmu o zemlji.

Kako nisu koristili nikakvo pismo, niti gradili velike gradove koji bi preživeli test vremena, predanje o pevačima živelo je kao i svako drugo: kroz priče koje su šaputane maloj deci pored vatre, a odraslim i neustrašivim sinovima govorene glasno, kao pouka pred važan događaj, kao podsećanje na korene ljudi sa Severa.

Istražite više o bogovima i religijama bogatog univerzuma iz knjiga Pesma leda i vatre, po kojima je snimljena serija Igra prestola

Nikada se nije saznalo, niti se zna da li se i sami pevači pesme o zemlji sećaju kako su nastali i koliko su dugo hodali šumom. Ono što se pamti i što je ostalo kao najveće zaveštanje potonjim generacijama, je vera u stare bogove.

Deca su se klanjala prirodi, bezbrojnim, bezimenim bogovima starijim od vremena. Kako bi njihova drevna božanstva mogla da svedoče događajima koji se smenjuju, pevači su birali posebno, sveto drveće sa stablima belim kao kost i krv-crvenim lišćem, i u njih urezivali lica. Ponekad, kada bi se u urezbarenim licima skupilo dovoljno tamno crvene smole, sveto čuvardrveće bi kroz svoja lica plakalo krvave suze.

Ipak, nisu samo bezimena božanstva gledala kroz oči čuvardrveća, već su to umeli i Zelenovidi, najmudriji među Decom šume. Kako drvo ne poznaje vreme u onom obliku u kom to činimo mi, zelenovidi su mogli gledati i u prošlost i u sadašnjost, neokovani hronologijom i rasterećeni linearnosti.

Mapa Vesterosa Foto: mauRÍCIO santos, Unsplash

PRVI LjUDI

Hiljadama hiljada godina, čitavim kontinentom hodali su samo pevači i džinovi, dok su negde na istoku sveta, na kopnu koje nosi ime Esos, rase i narodi bujali i rasli brojem i raznolikošću.

Činila su ih uglavnom primitivna plemena egzotičnih jezika i pojava, ali neki od njih su vremenom ovladali veštinom obrade bronze, pa su njihova oružja bila moćna, a njihova žeđ za osvajanjem mlada i divlja.

Između kontinenata Vesterosa i Esosa ležalo je Usko more, razdvajajući u večnosti prostranstva zapada i istoka. Ipak, na krajnjem jugu oba kontinenta, nalazio se prirodni most, pojas kopna koji je u tišini toplih morskih voda stidljivo, svojom malom površinom, spajao istok i zapad. Pojas je u kasnijim vekovima, mnogo nakon što će to zaista biti, ostao poznat kao Slomljena ruka Dorne.

Nije ostalo sa sigurnošću poznato kada su tačno, pre 8 ili 12 hiljada godina, Prvi ljudi sa istoka prešli Slomljenu ruku. Zna se, ipak, da su došli na konjima, kojih ranije u ovim zemljama nije bilo, da su mahali svojim oštrim, bronzanim oružjem, da su bili visoki i snažni, i da su došli da ostanu.

Prvi ljudi su kročili na Vesteros na njegovom krajnjem jugu, ali došli su u hiljadama, i da bi smestili sve svoje ljude i pridobili što više zemlje, počeli su da migriraju ka severu. Usput su gradili utvrđenja i naselja, i za razliku od Dece, koja su hranu skupljala i lovila, počeli su da zasejavaju zemlju, a kako bi sve to uspeli, bilo im je potrebno drvo za građu.

Sekli su sve čega su mogli da se uhvate, uključujući i čuvardrvo, a kada su počela da padaju stabla sa urezanim licima, Deca šume su stupila u rat.

Knjiga Pesma leda i vatre Foto: Pixabay

RAT U PRASKOZORJE

Zemlja je krvarila, nahranjena palom Decom i tamnom smolom svetog drveća. Ljudi su napredovali ka severu, donekle usporeni otporom pevača, ali nikako u potpunosti zaustavljeni.

Deca su imala lukove i strele, i oštra, ali fina i meka sečiva od opsidijana, materijala koji je u novijoj istoriji poznat kao zmajstaklo, koja nisu mogla biti takmac bronzi sa istoka.

Čak ni magija zelenovidih nije mogla da pomogne, čemu svedoči i priča da su Deca baš uz pomoć nje dozvala more, koje je urušilo kopneni most koji su ljudi prešli, i za sobom ostavilo Slomljenu ruku Dorne, formirajući ostrva poznata kao Stepenice.

Ipak, već je bilo kasno, jer su Prvi ljudi uveliko gospodarili južnim zemljama Vesterosa, i nije bilo smisla u uništavanju puta kojim su već prošli, te je vrlo moguće da je ova priča samo legenda koja dalje mistifikuje magične moći Dece. Mnogi meštri Citadele će urušavanje kopnenog mosta između Vesterosa i Esosa pripisati prirodnim procesima.

Rat je trajao generacijama, Dece je bilo sve manje, a ljudska snaga i strpljenje su počeli da kopne. Najmudrijima među oba naroda postalo je jasno da ni jedni ni drugi ništa ne dobijaju od rata, i privoleli su svoje na mir.

Na prostoru današnjih Rečnih zemalja, na malom ostrvu koje je grlilo jezero Božje oko, među umornim predstavnicima Dece i ljudi, sklopljen je pakt.

Kako bi dobili sve zemlje Vesterosa, osim dubokih šuma u kojima će i dalje živeti pevači, Prvi ljudi su pristali da ne poseku više niti jedno čuvardrvo. Da bi sklapanju mira posvedočili stari bogovi, čitava šuma sa ostrva na kom je pakt sklopljen pretvorena je u bogošumu, i svako drvo je dobilo svoje lice. Imenovan je red Zelenih ljudi koji će čuvati novonazvano Ostrvo lica.

Paktom na Ostrvu lica okončano je Doba praskozorja, a osvanulo Doba heroja.

Stvoreni mir doneo je promenu i prijateljstvo plaćeno životima mnogih generacija, koje će trajati naredne 4 hiljade godina, sve do dana kada će neki novi ljudi, sa nekim novim bogovima na barjacima, ujahati u Vesteros.

Set knjiga Pesma leda i vatre Foto: Wikimedia Commons

DOBA HEROJA

Četiri hiljade godina trajalo je prijateljstvo između Prvih ljudi i Dece šume. Pakt koji su sklopili na Ostrvu lica doneo je godine blagostanja i mešanja dvaju kultura.

Kako je vreme prolazilo, ljudi su zaboravili svoje bogove koje su iz Esosa doneli sa sobom, i mnogi su prihvatili stara, bezimena božanstva pevača. Bogošume su ostale svetinja, ovoga puta – zajednička.

Prostranstvima Vesterosa sada su vladali Prvi ljudi, nicala su i propadala razna sitna kraljevstva, radila se zemlja, obučavali su se ratnici, a u šumama su se i dalje čule pesme onih koji pevaju o zemlji.

Vreme je izrodilo i po koje veliko kraljevstvo, čiji su osnivači danas zapamćeni kao preci velikih kuća Vesterosa. Jedan od njih bio je i Brendon Zidar, osnivač jedne od najstarijih velikih kuća, kuće Stark. Starkovi su direktni potomci Prvih ljudi, i vladali su severom još od Doba heroja.

Foto: Kylo, Unsplash

DUGA NOĆ

U zimi koja je trajala čitavu generaciju, tokom koje su se deca rađala, odrastala i umirala a da nikada nisu videla proleće, iz ledenih dubina severa i iz zemalja Večne zime došli su Tuđini. Svojim mrtvim telima jahali su mrtve životinje i ledenim mačevima pred sobom sekli sve što je disalo.

Obično oružje im nije moglo ništa, jer ni oni nisu bili obični ljudi, već utvare, i mnogo je ljudi palo pre nego što se Poslednji heroj Prvih ljudi otisnuo u šume u potrazi za pevačima skrivenim u šumama i njihovom pomoći.

U legendama koje su pustile svoje duge prste kroz uglavnom nepisanu istoriju Vesterosa, Poslednji heroj je pronašao Decu, izmolio od njih pomoć, i zajedno su uspeli da potisnu Tuđine, shvativši njihovu ranjivost na zmajstaklo pevača.

Hiljadama generacija prepričavane priče pominju i junaka sa istoka sa ključnom ulogom u pobedi nad utvarama, Azor Ahaija, koji je svojim vatrenim mačem, Svetlonoscem, sekao Tuđine podjednako lako kao što je to činilo i zmajstaklo.

Ne zna se, niti postoje pisani tragovi o tome da li se ove legende odnose na jednog istog, ili pak dvojicu heroja. Ono što se zna sa većom sigurnošću je to da su Deca, udružena sa Prvim ljudima i novoformiranim redom Noćne straže, a svi naoružani sečivima od zmajstakla, uspela da se izbore sa Tuđinima i potisnula ih dublje ka severu u konačnoj bici za osvit.

Kako bi sačuvao Vesteros od ponovne ledene pretnje iz zemalja Večne zime, Brendon Zidar, osnivač drevne kuće Stark, je sagradio čuveno utvrđenje – monumentalni ledeni Zid, preko 200 metara visok i gotovo 500 kilometara dug.

Legende kažu da su mu u ovome pomogli džinovi, a da su Deca šume ponudila svoju magiju i uplela je u Zid kako bi ga dodatno ojačala. Noćna straža je podigla utvrđenja duž Zida, obukla crno i zavetovala se na večnu službu narodu Vesterosa.

Esos, istočni kontinent Foto: Wikimedia Commons, Leonardiou

DOLAZAK ANDALA

Dok je Vesteros brojao svoje nove ožiljke, daleko na istoku, preko Uskog mora, rađala se i bujala je nova vera. U brdima Andalosa, ljudima se prikazalo božanstvo sa sedam lica, i imalo je nedvosmislenu poruku.

Sedam lica novog boga bili su Devica, Majka, Otac, Kovač, Ratnik, Starica i Stranac. U duše Andala udahnuli su misiju za osvajanjem Vesterosa, te se još jednom zatresla zemlja zapadnog kontinenta pod kopitama konja koji su na svojim snažnim leđima nosili ratnike.

Barjaci su bili crveni, sa sedmokrakom zvezdom sedmolikog božanstva u sredini. Ratnici su bili rešeni, opasani gvozdenim oklopima i sa gvozdenim oružjem u mišićavim rukama. Vesteros je goreo, krvario, i pucao pod teretom novog rata koji je došao nepozvan.

Još jednom ujedinjeni, Prvi ljudi i Deca šume su se borili za svoju slobodu svim preostalim snagama. Ali, kao što je nekada bronza sekla kroz zmajstaklo, tako je sada čelik sekao bronzu. Upornim i teškim napadima, Andali su napredovali ka severu, osvojivši sve južne zemlje Prvih ljudi, ali ne i kraljevstvo kuće Stark.

Bogošume su posečene, pevači gotovo istrebljeni a jedini potomci Prvih ljudi držali su i dalje svoju nezavisnost u hladnim prostranstvima severa.

Vekovi koji su nastupili doneli su novo razdoblje Vesterosu. Novi bogovi Andala postali su oni kojima se moli narod zapadnog kontinenta. Osnovano je šest velikih kraljevstava, a sačuvano jedno drevno, koje i dalje čuva i neguje staru veru bezimenih bogova pevača. Sever pamti.

Deca šume su nestala, i hiljadama godina više niko nije čuo pesmu istinskog jezika, pesmu o zemlji. Prvi ljudi su istrebljeni i porobljeni, a njihovi jedini ponosni potomci prkosno istrajavaju na severu. Zima dolazi, reči su kuće Stark, koje u večnosti upozoravaju na opasnost, podučene krvavim iskustvom Duge noći i rata sa Andalima.

Samo ponegde širom Vesterosa, zemlje ožiljaka i nasilnog prisvajanja, zemlje poput bilo koje druge, tiho i van vremena diše čuvardrvo. Usidreno za namučenu zemlju korenjem belim poput kosti, pruža petoprsto, krv-crveno lišće kroz vazduh. Čudnim očima na još čudnijem licu gleda i pamti, u zemlji koja se menja, u dobu koje će doći, a koje miriše na vatru.

Tekst je originalno objavljen na naučnopopularnom portalu Centra za promociju nauke, Elementarijum.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


Bitnami