Čudesna sudbina misije New Horizons

New Horizons, prva misija da poseti Kajperov pojas, stiže do objekta Ultima Thule tačno za Novu godinu. Kako je stigla tako daleko i šta nam je sve u međuvremenu otkrila tokom svoje posete Plutonu?

Ilustracija: NASA/Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory/Southwest Research Institute

Pišu: Boris Klobučar i Nevena Grubač

Kada je u januaru 2006. godine raketa Atlas V uspešno savladala Zemljinu gravitacionu silu i ponela sa sobom 478 kilograma tešku letelicu New Horizons, činilo se da je najteži deo posla završen. Tim misije je mogao da odahne, ali samo privremeno; mala sonda je tek bila načinila prvi korak u svom milijardama kilometara dugom putovanju.

A putovanje je vodilo, ni manje ni više, ka neistraženom rubu Sunčevog sistema, daleko iza divova Jupitera i Saturna, pored plavo-zelenih i tek nešto manjih Urana i Neptuna, još dalje, prema praznom prostoru koji je vodio napolje, van poznatih vidika, gde do sada nismo gledali.

Odredište – Pluton. Poslednja od neispitanih nekadašnjih planeta, danas planetoid, ali podjednako važan u razumevanju formiranja ranog Sunčevog sistema, konačno će dobiti društvo stvoreno ljudskom rukom, bar na neko vreme.

Krajem ove faze, kada sonda bude definitivno napuštala Plutonovo susedstvo, misija se nastavlja. Horizonti će hrabro produžiti napred, u još hladniju i daleko mračniju sredinu. Njeno sledeće odredište biće Kajperov pojas, misteriozno prostranstvo na rubu Sunčevog sistema koje naseljavaju drevni ledeni objekti iz daleke prošlosti. Konačni cilj – Ultima Thule.

Ilustracija: NASA/Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory/Southwest Research Institute

Dugi put Horizonata

Kako bi što efikasnije i brže prevalila devet godina dug put ka Plutonu, naučnici su Horizonte poslali direktno ka Jupiteru, koji je sondu metodom gravitacione praćke dodatno ubrzao na 23 km/s, i skratio joj putovanje za čitave tri godine.

Kako je bila opremljena modernijim kamerama od nešto starije letelice Galileo koja je posetila Jupiter, New Horizons je značajno doprineo razumevanju ovog gasnog džina, ispitujući atmosferske uslove, ali i sastav i strukturu njegovih oblaka. Uspela je i da načini prvu fotografiju Jupiterove Male crvene mrlje slikane izbliza. Zauzvrat je zajahala talas planetine snažne gravitacije, dobila na brzini i u hibernaciji nastavila ka rubu Sunčevog sistema.

U momentima pre nego što je proletela najbliže patuljastoj planeti, sonda New Horizons poslala je prvu fotografiju Plutona svojoj bazi na Zemlji. Na rastojanju od oko 12.500 kilometara od površine, sonda je poslala svoje poslednje podatke o statusu letelice i okrenula svu opremu, uključujući i antene, ka svojoj meti, kako bi prikupila sve potrebne snimke i podatke o Plutonu.

Prekid komunikacije trajao je 21 sat. Nervoza u Laboratoriji za primenjenu fiziku na Univerzitetu „Džon Hopkins“, gde je kontrola misije, prestala je oko tri sata nakon ponoći po srednjoevropskom vremenu, 15. jula. Sonda se javila nizom statusnih informacija u trajanju od petnaest minuta.

Velika količina podataka prikupljena je tokom komunikacione tišine, a naučnici sa pomenutog univerziteta su rekli da će biti potrebno čitavih 16 meseci da se svi podaci prenesu na Zemlju.

Sve što nam je New Horizons otkrio o Plutonu

New Horizons je 14. jula 2015. godine, u 13 časova i 50 minuta po srednjoevropskom vremenu, proleteo najbliže patuljastoj planeti Pluton. Uzbuđenje nije prestajalo danima u  štabu NASA, a ni u ostatku sveta, jer je sonda New Horizons počinjala da nam otkriva tajne patuljaste planete Pluton, koje su čitavu večnost skrivane u mraku spoljnih slojeva Sunčevog sistema.

Prethodno je spektroskopskim analizama na Plutonu potvrđeno postojanje polarnih kapa od zamrznutog metana i azota. Takođe, tim naučnika koji radi na ovoj misiji utvrdio je da je patuljasta planeta široka 2370 kilometara u prečniku, što je neznatno veće od prethodnih merenja izvršenih sa Zemlje ili iz njene bliže orbite.

Da li ste znali da je Pluton zapravo žućkasto-crvenkaste boje? Podaci o boji dobijeni su sa instrumenta Ralph na sondi New Horizons. Otkriveni su i prvi, do sada nepoznati detalji na 4 manja Plutonova meseca: Niks, Hidra, Stiks i Kerberos.

Pluton ima planine visoke do 3500 metara! Zapravo ima čitave planinske lance, a NASA tim za geologiju i geofiziku smatra da površina ove patuljaste planete spada u jednu od najmlađih u Sunčevom sistemu. Procena je da su planine stare oko 100 miliona godina, što predstavlja relativnu mladost na geološkoj skali, naročito u poređenju sa starošću Sunčevog sistema od oko 4,5 milijardi godina.

U prilog ovoj teoriji ide gotovo potpuno odsustvo udarnih kratera na fotografiji koju je sonda poslala sa udaljenosti od 77.000 kilometara, snimljenoj sat i po vremena pre najbližeg prolaza pored Plutona, a koja pokriva oko jedan odsto njegove površine. Naučnici smatraju da je ne samo Pluton, već čitav region koji on nastanjuje milijardama godina bio izložen teškom bombardovanju svemirskim otpadom. Nepostojanje dubokih, velikih kratera sugeriše da su novi, mladi geološki procesi, koji su formirali planine, zategli kožu Plutona i sobom odneli tragove udara.

Plutonovi planinski vrhovi su najverovatnije formirani od vodenog leda, koji se na temperaturi ove patuljaste planete ponaša kao kamen.

Prvo važno pitanje koje se postavlja je: koji su to geološki procesi stvorili ove planine, a odmah za njim sledi i: šta ih generiše? To svakako nije gravitacioni uticaj drugog, većeg nebeskog tela, kao što je slučaj sa ledenim mesecima gasnih džinova.

Naučnici misle da je možda vreme da ponovo razmotre šta zapravo napaja geološku aktivnost na ledenim svetovima u čitavom Sunčevom sistemu. Na Plutonu su uočena i dva moguća ledena vulkana, zahvaljujući fotografijama koje je poslala sonda Novi Horizonti. Dve formacije, nezvanično nazvane Rajtovi meseci, locirane južno od čuvenog Sputnik planuma na Plutonu, visoke su oko 4, široke oko 160 kilometara.

Obe planine, naizgled, imaju depresije na samom vrhu, karakteristične za vulkane na Zemlji. Međutim, za razliku od tečne lave, ovi vulkani, ukoliko se ispostavi da to zaista i jesu, bi tokom erupcija izbacivali ledenu materiju, najverovatnije sačinjenu od vode, azota, amonijaka ili metana. Kriovulkanizam nije novost u Sunčevom sistemu, jer se smatra da slične procese mogu posedovati još neki objekti, uključujući Saturnove mesece Enceladus i Titan.

Ilustracija putanje sonde: NASA/Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory/Southwest Research Institute

U bezdanu Kajperovog pojasa

Nakon što je u leto 2015. prozujala pored Plutona i naučnike na Zemlji zasula podacima za čiju će im analizu biti potrebne godine, mala letelica je nastavila svoje putovanje u pravcu neistraženog, udaljenog Kajperovog pojasa – hladnog i mračnog regiona smeštenog u takozvanoj trećoj zoni Sunčevog sistema, van orbita i unutrašnjih kamenitih, i spoljašnjih gasovitih planeta.

Kajperov pojas je dom velikom broju malih, ledenih nebeskih tela o kojima ne znamo mnogo. Odatle dolazi dodatni značaj ove misije, koja će biti prva da poseti ovaj udaljeni region.

Odabran je objekat koji će biti finalno odredište misije, i nakon javne debate, dodeljen mu je nadimak Ultima thule. Svakako zvuči bolje od zvaničnog 2014 MU69. Nadimak je asocijacija na mitsko ostrvo koje se pominje u srednjevekovnoj literaturi i kartografiji. Svakako je prikladno, jer će Ultima biti najudaljeniji objekat ikada istražen u istoriji svemirskih putovanja. Da ne kažemo – ultimativan.

Ultima se nalazi na nekih 6.6 milijardi kilometara od Zemlje. Za sada znamo da je svakako manja od Plutona, ali ne znamo ni njen tačan oblik niti preciznu veličinu. Ono što je neobično je da ne reflektuje svetlost na način na koji su to naučnici predviđali.

Po planu, Horizonti će proći pored nje brzinom od 62,764 km/h, a u najbližoj tačci će se naći na samo 3,540 km udaljenosti. New Horizons će Ultimu Tule videti slično kao što posmatrači sa Zemlje vide Mesec.

Prelet će trajati od 29. decembra do 4. januara, sa najbližim prilaskom meti na novogodišnju noć. Prenos preleta će moći da se prati uživo na Nasinoj televiziji.

Uspešnom realizacijom ove misije, Nasa će oboriti sopstvene rekorde i što se tiče istraživanja najudaljenijeg sveta, za koji je rekord do sada držao Pluton, ali i za fotografije načinjene najdalje od Sunca, gde je prvo mesto imao Vojadžer 1 za svoju istorijsku sliku Bledo plava tačka.

Novi horizonti su spremni za još jednu kultnu misiju. Nadamo se da će mala letelica prevazići očekivanja, kao što je uradila tokom svog kratkog ali izuzetno plodnog druženja sa Plutonom.

Ilustracija trenutne pozicije sonde: Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory (APL)

Ažurirano 1.1.2019:

[NEW HORIZONS USPEŠNO PRELETEO PORED ULTIMA THULE]  Upoznajte Ultima Thule (slika dole), najudaljeniji objekat Sunčevog sistema koji smo posetili u istoriji svemirskih istraživanja, i po rečima NASA administratora Džima Bridenstajna – objekat koji sadrži ostatke procesa kreiranja Sunčevog sistema.

Na samu novu godinu, dok je većina sveta slavila, letelica New Horizons je nakon svog dugog putovanja konačno stigla na svoj cilj u Kajperovom pojasu – udaljenom, neistraženom regionu Sunčevog sistema – koji je, osim Ultimi Thule, dom i velikom broju drugih malih, ledenih nebeskih tela.

Informacije počinju da pristižu u Džon Hopkins laboratoriju za primenjenu fiziku, međutim biće potrebni meseci da New Horizons pošalje sve podatke koje je prikupio tokom svog istorijskog preleta, i još mnogo vremena da ih naučnici analiziraju i obrade. Strpljivo čekamo prvu seriju informacija.

Foto: JHUAPL/NASA

Ažurirano 2.1.2019.

Naučnici iz kontrolnog tima misije New Horizons upravo su objavili prvu detaljnu fotografiju objekta poznatog pod nadimkom Ultima Thule.

Nova fotografija (slika dole), koju je letelica načinila sa udaljenosti od svega 27.000 kilometara, pokazuje da je Ultima Thule zapravo kontaktno dvojni objekat: sastoji se od dve povezane sfere. Mereći od jednog do drugog kraja, objekat je dugačak 31 kilometar. Kontrolni tim je većoj sferi, promera 19 kilometara, dodelio ime Ultima, a manjoj, promera 14 km, naravno – Thule.

Procena naučnika je da su se dve sfere spojile veoma davno – ukoliko bismo vratili vreme na nekih 99% unazad ka rađanju Sučevog sistema, posvedočili bismo njihovom spajanju. Sam kontakt, kažu iz tima, nije uključivao sile snažnije od omanjeg sudara dva automobila.

“Ovaj prelet je istorijsko dostignuće”, rekao je glavni naučnik misije New Horizons, Alan Stern. “Nikada ranije ni jedan tim nije pratio tako malu letelicu, koja je pri tako velikim brzinama otišla u tako daleke ponore svemira. New Horizons je postavio nove standarde za svemirsku navigaciju vrhunskog nivoa.”

Podaci sa Novih Horizonata će nastaviti da pristižu na Zemlju i drže naučnike zauzetima tokom narednih meseci, koji će uz njihovu pomoć nastaviti da pišu priču o istoriji Sunčevog sistema, kažu u kontrolnom timu ove istorijske misije.

Foto: John Hopkins APL/NASA

 

Tekst je baziran na seriji tekstova koju su autori objavili na naučnopopularnom portalu Elementarijum.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *