Mali korak za čoveka

Na današnji dan, pre 50 godina, čovek je sleteo na Mesec.

Piše: Nevena Grubač

Odlomak iz teksta Neizmerno putovanje

 

• 109:24:48 „Da, površina je fina i prašnjava. Mogu slobodno da je raspršim nogom. Sleže se u finim slojevima, kao ugalj u prahu, po đonovima i sa strana mojih čizama. Gazim samo delić inča, možda osminu inča, ali već mogu da vidim otisak mojih čizama i gazište u finim, peskovitim česticama.“

U ovom trenutku, po prvi put je pustio obe ruke sa merdevina koje su vodile do modula iz kog je ispuzao nekoliko trenutaka ranije. Sada je zaista na površini. Sam.

• 109:25:30 „Nil, ovde Hjuston. Primljeno.“
• 109:25:46 „Izgleda da nema nikakvih poteškoća u kretanju – kao što smo i mislili. Možda je čak i lakše nego u simulacijama jedne šestine G koje smo isprobavali na Zemlji. Apsolutno nije nikakav problem šetati naokolo.“

Šetati ima potpuno drugi kontekst kada se nalazite na površini nebeskog tela koje nije Zemlja. Samo puštanje sidra – tih primamljivih merdevina koje vode nazad, u poznato, u sigurno, kao svojevrsnog bezbednosnog užeta, fizičke ali i psihološke spone sa vozilom sa Zemlje, vozilom koje je značilo bezbednost, povratak kući, moralo je biti ritual iznad granica poimanja svih nas koji smo ostali na matičnoj planeti.  

  Šetati. Hodati. Putovati. Premostiti nepojmljive udaljenosti predstavljene brojevima koji nas plaše, brojevima koje ne razumemo, koji su suviše veliki da bi se pisali ciframa. Da li je sve ovo uopšte bila dobra ideja? Zar nismo mogli sve da odložimo za još jednu godinu, za još jednu generaciju, da sačekamo brže kompjutere, moćnije motore, lakše brodove? Da li je trebalo da baš sada pustimo merdevine? Možda da sačekamo?

• 109:26:54 „Okej, Baz. Jesmo li spremni da spustimo kameru?“
• 109:26:59 „Spreman.“

Kada je još jedan par nogu kročio na tlo, putovanje je bilo konačno. Ljudi su bili na Mesecu. Čovečanstvo je napustilo kolevku i odvažilo se na prve nesigurne korake, ne pridržavajući se ni za šta. Pustili smo merdevine. Posmatrajući površinu Meseca, razmišljao je o tome koliko se jako i lepo presijava na ovako karakterističnom osvetljenju. Podigao je pogled. Horizont je delovao veoma blizu, mnogo bliže nego što je to slučaj na Zemlji. Zakrivljenje je bilo izraženije. Setio se kako Mesec za njega nikad nije bio okidač da postane astronaut. Leteti, putovati kroz sasvim novi, nepoznat medijum je ono što je oduvek bio pokretački agens. Putovati. Piloti nikada nisu preterano uživali u hodanju. Piloti vole letenje, setio se dok je ispod svojih đonova ostavljao ilustrovanu istoriju u sitnoj prašini koja se nadrealno presijavala na nefiltriranoj sunčevoj svetlosti.  

 

• 109:34:56 „Ima potpuno posebnu, samo svoju lepotu. Podseća na pustinje Sjedinjenih Država. Drugačije je, ali je veoma lepo ovde.“

Na površini Meseca, Nil posmatra malu, plavu tačku na horizontu. Najednom, shvata šta gleda. Zemlja. Podiže palac ruke u svojoj glomaznoj rukavici, istovremeno zatvarajući jedno oko. Palac prekriva planetu. Više nije delovala kao džinovski, nepregledni svet, onako kako se to činilo dok se nalazio na njoj. Izgledala je veoma, veoma malo. Nešto kasnije, u kontroli leta, hirurg konstatuje da Armstrongovo srce udara 130 otkucaja u minutu. Kod kuće, imao je običaj da govori kako čovečanstvo odlazi na Mesec jer je u ljudskoj prirodi da se suočava sa izazovima. Da je to deo našeg unutrašnjeg bića; taj poriv sličan onom koji losos ima dok pliza uzvodno. A izazovi su uvek u kretanju. U prevaljivanju razdaljine. U putovanju. Zabavljala ga je pomisao o tome da je sve što je ikad želeo da radi bilo da leti, a svet će ga pamtiti po onome što je dostigao hodajući. Nastavili su sa poslom. Postavljanje kamere za televizijski prenos. Fotografisanje. Prikupljanje uzoraka za geologe užarenih očiju i ostvarenih snova koji su čekali kod kuće. Postavljanje zastave, zašto da ne? Nisu došli da meditiraju. Došli su da obave posao. Da pobede razdaljinu. Da lete kroz svemir. Da putuju. Da demistifikuju. Misterija stvara čuda, oduvek je mislio, a čuda su osnova čovečje potrebe da razume. Dok mu siguran hod ostavlja tragove stopa u finoj prašini, suvim, napuklim Mesecom, pognute glave ali lucidnog pogleda, hoda čovek.