Neizmerno putovanje

Kako je čovekova žeđ za izazovima i njegov instinkt ka kretanju poveo civilizaciju na tri velika putovanja koja su promenila svet

Tekst: Nevena Grubač

Dok mu siguran hod pretvara sasušeno lišće i grančice niskog rastinja u prah, suvom, napuklom stepom, pognute glave ali lucidnog pogleda, hoda čovek. Od jakog vetra leđa mu štiti koža antilope, preko grudi domišljato spojena iglom od kosti. Na nogama su mu plitke čizme od vučjeg krzna. Kosa mu je grubo podrezana sečivom od oštrog kamena. Oči su mu bistre, pokreti agilni.

Čovek ne hoda sam. Grupa koju predvodi je sporija nego što bi voleo, ali jasno mu je da ovo nije rutinski odlazak u lov, gde su brzina i refleksi ti koji odlučuju da li će se noćas zadovoljno opružiti punog, ili zaspati zgrčen, praznog želuca. Ovo je mnogo veće od lova. Važnije od obroka. Ovo je opstanak.

Majka više ne pruža sve ono na šta je čovek navikao i šta je uzimao zdravo za gotovo. Sunce ne greje kao što je to činilo ranije. Voda se ne kotrlja nizbrdo u izobilju. Vazduh ima drugačiji ukus. U lovu se trči sve brže, sve dalje, prave se sve duža i oštrija koplja a u naseobinu se dolazi praznijih ruku nego obično. Čoveku je jasno. Mora da se hoda.

Grupa napreduje sporo, ali postojano. Nije sasvim sigurna kuda ide, ali znaće gde se zaputila kada tamo stigne. Možda će deca njihove dece biti ta koja će stići na cilj, možda deca nakon njih. Nije važno. Važno je da ih je Majka nežno gurnula u leđa, šapnula da postoji način da se bezbedno pređe velika voda, da se nađe novo, sveže prostranstvo po kome će rasuti svoje gene i svoje potomstvo.

Čovekov instinkt ih vodi na istok. Velika voda, milenijumima kasnije poznata kao Indijski Okean, im je sa desne strane. Izlazeće Sunce im je cilj. Horizont je putokaz. Imena poput Etiopija, Jemen, Bab-al-Mandab im ne znače ništa. Znači im meso za hranu, krzno i koža za toplotu a kosti za alat. Znači im topljena masnoća za preživljavanje, prikupljene školjke za ukrašavanje, iskustvo za paljenje novih sinapsi. Za brže reakcije. Za kreativnija rešenja. Za građenje mentalnog i fizičkog potencijala neophodnog za savladavanje izazova.

Za sobom su ostavili pećinske zidove oslikane jednostavnom umetnošću, crtice i brazde kao potpise čoveka koji je tu nekada živeo, višak alata i u nekadašnjem luksuzu prikupljene bespotrebne sitnice. Ono što se najveći putnici na svetu jesu setili da ponesu bila je budućnost čovečanstva.

Putovanja. Kontekst kao takav ne budi reakciju. Kretanje je preživljavanje, instinkt, kretanje je potraga za toplijim danima, za bogatijim lovištima, za svežom vodom.

Vremenom, grupa se smanjila. Generacijama ranije, bilo ih je više. Velike vatre su gorele u noćnim kampovima. Bilo je više lovaca, više sakupljača, više plena. Na nekom osnovnom nivou, urođenom, istom onom koji ga nagoni da noću skoči na najmanji šum u mraku, čovek zna da je rešenje u hodanju. Kretanju.

Vremena se menjaju, i on to oseća u hladnom vazduhu podjednako kao i u praznom želucu i umornim nogama. Čvršće priteže krzno čija ga umirujuća toplota opušta. Ubrzava korak.

Pognute glave ali lucidnog pogleda, Majku Afriku napušta čovek. Godina je 66.000 pre nove ere. Ime mu je Homo Sapiens.

～

1486. Vreli dan u Vila Nova de Gaja, malom mestu na severu Portugala. U dubokim, mračnim podrumima, sličnijim prirodnim pećinama nego skladištima napravljenim čovečjom rukom, u prašnjavim flašama zri i odmara na stotine litara čuvenog desertnog Porta. Uske ulice, nastale još u doba velikog Rimskog carstva, gotovo su prazne u satima najvećih vrućina. Drveni čamci, obojeni veselim bojama, pospano se ljuljuškaju na leđima i same pospane reke Douro. U hladovini raskošne dečije sobe, iznad stare mape sveta ulepljene sirupom smokve, nadvija se par užarenih očiju šestogodišnjeg Ferdinanda Magelana. Putovanja, reč je koja mu raspaljuje već grozničavu dečačku maštu.

1495. Sećanje na roditelje, bez kojih je ostao pre nekoliko godina, i dalje je snažno, ali život na dvoru kraljice Leonore, u školi za paževe, skretao je pažnju na najbolje moguće načine. Kartografija, astronomija, zvezdana navigacija! Stare mape zamenjene su novim, najsavremenijim. Instrumenti o kojima nije ni sanjao da mogu da postoje sada su mu na raspolaganju. Da, svet jeste okrugao, ali koliko je veliki? Može li se oploviti? Koliko brzo? Kakvim brodom? Mora dalekog sveta nikada nisu delovala bliže. Putovanja…

1512. San o portugalskoj mornarici je stvarnost već nekoliko godina. Istočna Afrika, Indija, Malaka… Snažna flota Portugala, čiji je deo, zbrisala je egipatske brodove u Arapskom moru, gušila pobunjeničke bune u Maroku, potopila 200 brodova Indije u luci Kanura. Magelan, sada iskusan moreplovac, iz svojih avantura doneo je unapređenje, dobru reputaciju i povređen kuk. Vući će nogu ostatak života. Žeđ za dalekim svetovima ne prestaje.

Današnja Indonezija. Moluška ostrva. San svake kolonijalne sile željne kontrole nad jednom od najvrednijih valuta petnaestog veka – začinom. Magelan već godinama izučava navigacione karte, ubeđen da može da se domogne Ostrva začina ploveći na zapad, a ne na istok, rutom kojom je već putovao, ali kojom su dominirale druge zemlje. Ukoliko krene na zapad od Evrope, oplovi američke kontinente ili pronađe prolaz između njih, moći će da se domogne Indonezije na lakši način, preko Atlantika. Da li je to uopšte moguće? Ako jeste, neće čekati nekog drugog da mu to pokaže. Biće prvi.

10. avgust 1519. Španija. Pet moćnih brodova isplovljava iz luke Sankular de Barameda. Trojstvom, najmoćnijim u floti, zapoveda Magelan lično. Naoružan je iskustvom, svojim mapama, posadom od 260 mornara, 5 brodova i obećanjem o slavi i bogatstvu ukoliko uspe da održi reč i zagarantuje Španiji sigurnu zapadnu rutu do Ostrva začina. Zna da hoće. Atlantik zove.

Magelanova flota stiže do Južne Amerike mesec dana kasnije. Krenuvši na jug, traži prolaz koji bi omogućio da se proplovi kroz sam kontinent i skrati put na zapad. Nakon više od mesec dana mučne navigacije kroz nepoznati moreuz, posada samo tri preživela broda Magelanove flote gleda u pučinu do tada nepoznatog okeana. Tihi okean, izgovara Magelan, zavaran naizgled mirnim vodama današnjeg Pacifika kao oštrim kontrastom u odnosu na pakao moreuza koji je sada iza njih. Oči prvih Evropljana koji su ugledali Pacifik konačno se pune nadom. Mora biti da ćemo preploviti ovo mirno i tiho parče vode u treptaju oka, zar ne?! Tri paklena meseca kasnije, sa jarbola se ori: „Kopno!“ Magelan oseća da su blizu.

U arhipelagu Filipina, na ostrvu Cebu, Magelan postaje prijatelj sa lokalnim stanovništvom. U želji da ih pokrsti, zaslepljen blizinom svog cilja, pristaje da se za njih bori protiv lokalnog neprijatelja. Lično predvodi napad, u iracionalnom ubeđenju da je nepobediv. Jedna otrovna strela od bambusa ne slaže se sa tom idejom. Putovanja… lako je mogla biti poslednja misao koja mu je bljesnula umom, u tim kratkim trenucima u kojima se gasio život najvećeg moreplovca poznatog sveta, kraljičinog paža, dečaka koji je voleo mape.

1522. Španija. U Sevilju uplovljava Viktorija, jedini preživeli brod nekada moćne flote, sa svega 19 istrošenih mornara i tovarom začina. Viktorija je dosegla Molučka ostrva samo nekoliko meseci nakon Magelanove besmislene smrti, pa se vratila u Španiju oplovivši čitavu planetu. Osim tovara, koji je šačicu preživelih mornara učinio bogatima, ova preostala mrva ekspedicije donela je sobom revolucionarno geografsko i navigaciono znanje, kao i, po prvi put u istoriji, svest o realnoj veličini zemaljske kugle.

Lokalno galaktičko jato. Dve galaksije, dva verna pratioca Mlečnog puta u večitoj trci kroz Univerzum, nose ime velikog putnika. Veliki i Mali Magelanov oblak, kao dva radoznala oka nadvijena nad smokvama ulepljenom mapom, testiraju sopstvene navigacione veštine u pohodu na nove svetove.

～

109:24:48 „Da, površina je fina i prašnjava. Mogu slobodno da je raspršim nogom. Sleže se u finim slojevima, kao ugalj u prahu, po đonovima i sa strana mojih čizama. Gazim samo delić inča, možda osminu inča, ali već mogu da vidim otisak mojih čizama i gazište u finim, peskovitim česticama.“

U ovom trenutku, po prvi put je pustio obe ruke sa merdevina koje su vodile do modula iz kog je ispuzao nekoliko trenutaka ranije. Sada je zaista na površini. Sam.

109:25:30 „Nil, ovde Hjuston. Primljeno.“
109:25:46 „Izgleda da nema nikakvih poteškoća u kretanju – kao što smo i mislili. Možda je čak i lakše nego u simulacijama jedne šestine G koje smo isprobavali na Zemlji. Apsolutno nije nikakav problem šetati naokolo.“

Šetati ima potpuno drugi kontekst kada se nalazite na površini nebeskog tela koje nije Zemlja. Samo puštanje sidra – tih primamljivih merdevina koje vode nazad, u poznato, u sigurno, kao svojevrsnog bezbednosnog užeta, fizičke ali i psihološke spone sa vozilom sa Zemlje, vozilom koje je značilo bezbednost, povratak kući, moralo je biti ritual iznad granica poimanja svih nas koji smo ostali na matičnoj planeti.

Šetati. Hodati. Putovati. Premostiti nepojmljive udaljenosti predstavljene brojevima koji nas plaše, brojevima koje ne razumemo, koji su suviše veliki da bi se pisali ciframa. Da li je sve ovo uopšte bila dobra ideja? Zar nismo mogli sve da odložimo za još jednu godinu, za još jednu generaciju, da sačekamo brže kompjutere, moćnije motore, lakše brodove? Da li je trebalo da baš sada pustimo merdevine? Možda da sačekamo?

109:26:54 „Okej, Baz. Jesmo li spremni da spustimo kameru?“
109:26:59 „Spreman.“

Kada je još jedan par nogu kročio na tlo, putovanje je bilo konačno. Ljudi su bili na Mesecu. Čovečanstvo je napustilo kolevku i odvažilo se na prve nesigurne korake, ne pridržavajući se ni za šta. Pustili smo merdevine.

Posmatrajući površinu Meseca, razmišljao je o tome koliko se jako i lepo presijava na ovako karakterističnom osvetljenju. Podigao je pogled. Horizont je delovao veoma blizu, mnogo bliže nego što je to slučaj na Zemlji. Zakrivljenje je bilo izraženije. Setio se kako Mesec za njega nikad nije bio okidač da postane astronaut. Leteti, putovati kroz sasvim novi, nepoznat medijum je ono što je oduvek bio pokretački agens.

Putovati. Piloti nikada nisu preterano uživali u hodanju. Piloti vole letenje, setio se dok je ispod svojih đonova ostavljao ilustrovanu istoriju u sitnoj prašini koja se nadrealno presijavala na nefiltriranoj sunčevoj svetlosti.

109:34:56 „Ima potpuno posebnu, samo svoju lepotu. Podseća na pustinje Sjedinjenih Država. Drugačije je, ali je veoma lepo ovde.“

Na površini Meseca, Nil posmatra malu, plavu tačku na horizontu. Najednom, shvata šta gleda. Zemlja. Podiže palac ruke u svojoj glomaznoj rukavici, istovremeno zatvarajući jedno oko. Palac prekriva planetu. Više nije delovala kao džinovski, nepregledni svet, onako kako se to činilo dok se nalazio na njoj. Izgledala je veoma, veoma malo.

Nešto kasnije, u kontroli leta, hirurg konstatuje da Armstrongovo srce udara 130 otkucaja u minutu.

Kod kuće, imao je običaj da govori kako čovečanstvo odlazi na Mesec jer je u ljudskoj prirodi da se suočava sa izazovima. Da je to deo našeg unutrašnjeg bića; taj poriv sličan onom koji losos ima dok pliza uzvodno. A izazovi su uvek u kretanju. U prevaljivanju razdaljine. U putovanju. Zabavljala ga je pomisao o tome da je sve što je ikad želeo da radi bilo da leti, a svet će ga pamtiti po onome što je dostigao hodajući.

Nastavili su sa poslom. Postavljanje kamere za televizijski prenos. Fotografisanje. Prikupljanje uzoraka za geologe užarenih očiju i ostvarenih snova koji su čekali kod kuće. Postavljanje zastave, zašto da ne? Nisu došli da meditiraju. Došli su da obave posao. Da pobede razdaljinu. Da lete kroz svemir. Da putuju. Da demistifikuju. Misterija stvara čuda, oduvek je mislio, a čuda su osnova čovečje potrebe da razume.

Dok mu siguran hod ostavlja tragove stopa u finoj prašini, suvim, napuklim Mesecom, pognute glave ali lucidnog pogleda, hoda čovek.

Tekst je originalno objavljen u naučnopopularnom časopisu Centra za promociju nauke, Elementi.