Spomenik misije Apolo 11: Otisci ljudskih stopa na Mesecu će trajati sto hiljada godina

Stoje, i stajaće tamo mnogo nakon što istorija zaboravi da smo ikada sumnjali u nju, stope astronauta u finoj, Mesečevoj prašini

Piše: Nevena Grubač

Navršilo se 50 godina od Apolo 11 misije, koja je ujedinila stotine miliona ljudi u ideji da smo kao vrsta dovoljno odrasli da se otisnemo ka zvezdama.

Na pragu jednog od najvećih jubileja koje je čovečanstvo u svojoj, za astronomske pojmove kratkoj istoriji imalo priliku da slavi, sumnje u nauku i u velika tehnološka dostignuća su na svakom koraku.

U dobu baratanja tehnologijom toliko sofisticiranom da je običnom čoveku često lakše da ignoriše njeno postojanje nego da prihvati koliko smo daleko otišli, poricanje napretka postalo je praksa nemalog broja ljudi.

Na današnji dan, pre 50 godina, čovek je sleteo na Mesec

Jedan od najčuvenijih primera ove vrste negiranja velikih dostignuća upravo je ovogodišnji jubilej.

Međutim, koliko god bili spremni da žmurimo na more dokaza da čovek jeste sleteo na naš prirodni satelit, 50 godina kasnije jedan od njih i dalje stoji na Mesecu.

Nepokolebljivo poput kakvog spomenika, nezainteresovan za sumnju pojedinaca, stoji čvrsto poput monolita u Odiseji, Stounhendža u Britaniji, Keopsove piramide u Egiptu.

Stoje, i stajaće tamo mnogo nakon što istorija zaboravi da smo ikada sumnjali u nju, stope astronauta u finoj, Mesečevoj prašini.

Najveći spomenik Apola 11

Prvi otisci nezgrapnih, glomaznih čizama utisnutih u Mesečevo tlo će ostati tamo dugo vremena.

Imajući u vidu da Mesec nema atmosferu, otisci stopa prvih astronauta ostaće zaštićeni od erozije vetrom. Za razliku od Zemlje, na kojoj bi tragovi u pesku veoma brzo bili oduvani vetrom, ovo na Mesecu nije moguć scenario.

Još jedan faktor koji bi na našoj planeti uticao na očuvanje ovih tragova, ali od kog na Mesecu nema opasnosti, je erozija vodom. Na Mesecu, niti kiša, niti nabujala reka ne mogu sprati tragove istorije.

Kako je naš prirodni satelit geološki neaktivan, otisci čizama Nila Armstronga, Baza Oldrina, ali i narednih deset astronauta koji su nakon njih hodali Mesecom, bezbedne su od pucanja tla zemljotresom, ili navale užarene, vulkanske lave.

Rizici za tragove na površini Meseca

Bez obzira na činjenicu da je površina Meseca bezbedna od većine vrsta erozija tipičnih za Zemlju, postoje astronomski događaji koji bi mogli – i pre ili kasnije verovatno i hoće – da unište ovaj vredan spomenik istorije.

Iako odsustvo atmosfere na Mesecu sprečava eroziju, ono je i razlog za česte udare mikrometeorita o njegovo tle.

Naime, svako nebesko telo biva bombardovano sitnim otpadom iz svemira. Na Zemlji, sitne čestice koje svakodnevno uleću u njenu atmosferu bivaju dezintegrisane upravo jer sagorevaju u našoj atmosferi punoj gasova.

KINESKA PRIČA O MESECU – SAZNAJTE KAKO JE OVA NACIJA POMOGLA OŽIVLJAVANJU NOVE SVEMIRSKE TRKE

Ono što posmatrači zvezdanog neba nazivaju zvezdom padalicom, zapravo su omanji meteoridi, čestice čvrste materije u svemiru, koje sagorevaju u Zemljinoj atmosferi. Njihov užareni trag koji na nebu vidimo kao zvezdu padalicu, zove se meteor.

Kada Zemlja ne bi imala atmosferu koja uspešno sagoreva većinu sitnog, svemirskog otpada, te čestice bi neometano stizale na njeno tlo.

Čak i uz pomoć atmosfere, ovo se relativno često dešava. Ostatak čestice koji nije sagoreo u atmosferi i koji je završio na površini, zove se meteorit.

Na Mesecu, gde nema atmosfere za filtriranje svih ovih čestica, one nepogrešivo završavaju na njegovoj površini, proizvodeći svojevrsnu eroziju, menjajući konfiguraciju tla i praveći kratere raznih veličina.

Stopa nestajanja

Bombardovanje mikrometeoritima je najveći rizik za tragove ljudskih stopa na našem prirodnom satelitu.

Mark Robinson, jedan od naučnika sa Lunar Reconnaissance Orbiter satelita koji se nalazi u orbiti oko Meseca i između ostalog fotografiše njegovu površinu, rekao je da otisci stopala neće biti večni, prvenstveno zahvaljujući ovoj pojavi.

Njegova procena je da se udari mikrometeorita odigravaju pri brzinama od oko 53.000 km/h, i da će vremenom, koliko god to vreme trajalo, uništiti sve tragove prvog sletanja misije Apolo 11.

Prethodne studije vršene na uzorcima kamenja koje su Apolo misije donele na Zemlju, pokazale su da se njihova erozija odvija tempom od oko jednog milimetra svakih milion godina.

Međutim, jedna studija iz 2016. godine, objavljena u naučnom žurnalu Nature, zaključuje da se stopa erozije odvija oko 100 puta brže nego što su prethodni modeli pokazali.

U ljudskom poimanju vremena, ovo ne izgleda kao naročito značajan faktor.

Ali, u astronomskom smislu, činjenica je da će ljudske stope sa površine Meseca, kao i ostali tragovi sletanja, uključujući i ostavljenu opremu, najverovatnije nestati za oko sto hiljada godina, zahvaljujući udarima nebeskih tela o tle Zemljinog prirodnog satelita.

Svakako, stopa nestajanja ovih tragova se može usporiti ili kompletno zaustaviti ukoliko čovečanstvo jednog dana, kada život na Mesecu bude svakodnevnica čak i običnih ljudi, zaštiti ovo istorijski bitno mesto, ili na lokaciji prvog sletanja napravi neku vrstu memorijalnog parka.

Za to bismo rado platili ulaznicu.