Rozalind Frenklin: Pokradena heroina DNK zavojnice

Nakon što su ukrali njeno istraživanje, Votson i Krik nikada nisu pomenuli Rozalind niti njen rad u svojim govorima po prijemu Nobelove nagrade, niti su joj se ikada zahvalili. Votson ju je opisivao kao „nesposobnu da predstavi rezultate svog rada“, i savetovao joj da se bolje šminka i oblači.

Rozalind Frenklin Foto: Wikimedia Commons

Piše: Nevena Grubač

Drugi april 1953. bio je veliki dan za nauku. Upravo je tada ugledni naučni časopis Nature objavio rad dvojice naučnika, Džejmsa Votsona i Frensisa Krika, o revolucionarnom otkriću hemijske strukture magičnog molekula, nosioca genetičkog materijala živih bića, dezoksiribonukleinske kiseline, poznatijeg kao DNK.

Devet godina kasnije, kao kruna njihovih uspeha, dodeljena im je Nobelova nagrada. Istovremeno, neko drugi je pokraden za zasluge za fundamentalno bitan deo njihovog otkrića – žena po imenu Rozalind Frenklin.

Iako je već u 19. veku napravljen svojevrsni pomak kada je reč o obrazovanju žena, i bez obzira na to što su u svetu već uveliko postojali ženski koledži, čak ni kraj 20. veka nije istinski omogućio mladim ženama koje su želele da se obrazuju da pronađu i zasluže svoje mesto na cenjenim univerzitetima i laboratorijama.

Mada su im visoke škole otvorile svoja vrata i ponudile obrazovanje ekvivalentno onom koje su već vekovima dobijali muškarci, ženama nije bilo lako da se integrišu u stroge naučne krugove koje su činili pretežno muškarci.

Izuzetak nije ni životna priča mlade hemičarke Rozalind Frenklin, ćerke bogatih i uticajnih britanskih Jevreja. Kako je odrastala sa roditeljima koji su neprestano motivisali svoje petoro dece da razvijaju individualne sklonosti, tako je i naučno obrazovanje započela na Kembridžu, na studijama hemije.

Postdoktorske studije je završila u Francuskoj i postoje mnogi pisani tragovi koji kažu da su to bile njene najsrećnije četiri godine života i da nikad nije prestala da žali za Parizom.

Po povratku u London, Rozalind je prihvatila radno mesto u Kings koledžu, gde je momentalno počela da primenjuje svoje znanje i iskustvo na oblast rendgenske kristalografije. Upravo je tamo, u svojoj laboratoriji, Rozalind napravila rendgenske difrakcione fotografije koje su bile kamen temeljac otkrića duple heliks strukture DNK, naučnog proboja za koji joj nikada nije odato zasluženo priznanje.

Rozalind Frenklin i njena čuvena fotografija DNK zavojnice Foto: Robin Stott

BORBA ZA INTEGRITET

Već po samom prispeću u Kings koledž, mlada naučnica je morala da se uhvati u koštac sa tradicionalnom i patrijarhalnom sredinom i svime što je ona sobom nosila. Nije bila dobrodošla da za vreme obroka sedi zajedno sa muškarcima, niti su oni rado prihvatali njen autoritet.

Možda je razlog ovome bio i nesporazum koji ju je dočekao na „vratima“ koledža. Naime, kada joj je ponuđen posao u laboratoriji, obećano joj je da će biti na čelu tima i da neće odgovarati nikome, već će u potpunosti samostalno voditi istraživanje. Ono što Rozalind nije znala je da je jednom od članova njenog tima, doktorandu Maurisu Vilkinsu, obećana ista pozicija.

Imajući u vidu ovaj nesporazum, ne iznenađuje činjenica da Rozalind i Mauris tokom čitavog perioda rada u zajedničkoj laboratoriji nisu imali skoro nikakvu komunikaciju, da nisu cenili niti želeli društvo onog drugog i da se u mnogome nisu slagali.

Kako su radili u neposrednoj blizini, a odnos im ni izbliza nije bio prijateljski, Vilkinsu je u jednom trenutku delovalo sasvim prirodno da donese odluku koja će uzrokovati istorijske posledice.

U međuvremenu, dvadesettrogodišnji Amerikanac Džejms Votson se doselio u Kavendiš laboratoriju u Kembridžu. Iako su pripadali naizgled suparničkim laboratorijama, Vilkins je rešio da ambicioznom i talentovanom Votsonu i njegovom partneru Kriku pokaže jednu veoma interesantnu stvar.

To je bila fotografija načinjena u Vilkinsovoj laboratoriji, stvorena metodom difrakcije X zraka, a koja je bila kap koja je prelila čašu akumuliranog znanja i kod Votsona izazvala istinsku epifaniju. Zahvaljujući ovoj fotografiji, Votson i Krik su uspeli da spoje sve komadiće slagalice i shvate pravu strukturu DNK – dvostruki heliks.

Jedan detalj ipak čini naizgled sasvim fer priču arhetipom nepravde: fotografija DNK uzeta je bez znanja njenog kreatora i postala fundament naučnog rada koji su ubrzo potom objavili Votson i Krik, a načinila ju je Rozalind Frenklin.

Naučni rad kojim je napokon identifikovana DNK doneo je svojim autorima Nobelovu nagradu. Istina, dobili su je devet godina nakon objavljivanja rada, i podelili su je sa Vilkinsom koji ih je i opskrbio elementarnim, ali ukradenim dokazom njihove teorije.

Frenklin, Votson, Krik Foto: Wikimedia Commons/Kosmodrom

DOVOLJNO SLAVE ZA SVE

Rozalind nikada nije uzeta u obzir za dodelu nagrade. Osnovni razlog tome je bila njena prerana smrt u 37. godini života. Pravila su oduvek zabranjivala posthumno dodeljivanje ove ugledne nagrade.

Nikada nije u potpunosti dokazano, no smatra se da je razlog njenog obolevanja od raka jajnika bio i preterano izlaganje X zracima. Bile su potrebne godine da Rozalind usavrši tehniku difrakcije X zraka i, po svemu sudeći, to nije prošlo bez posledica. Kruna njenog rada, po mnogima najlepša i najznačajnija rendgenska fotografija, i danas je temelj na kom je nastao dvostruki heliks model DNK. Rozalind za to nikada nije saznala.

Kao što je i Rozalind Frenklin umrla u neznanju o značaju svog otkrića, tako je i javnost mogla ostati bez ikakve spoznaje o njoj i njenom radu. Ono što nije dozvolilo uspomeni na Rozalind da zamre bila je upravo knjiga Dvostruki heliks, koju je 1961. godine objavio Džejms Votson.

Iz samo sebi poznatih razloga, Votson je izabrao da pomene Rozalind u nekoliko situacija, ne krijući šta je zaista mislio o njoj. Oslovljavao ju je pejorativno kao „Rozi“, mada ona taj nadimak nikada nije imala, sugerišući kako bi malo šminke i finije garderobe učinilo dobro njenom odnosu sa kolegama naučnicima.

Detaljno je polemisao o njenom nedostatku ženstvenosti i stila, ukusa za oblačenje, ali i naučnog kredibiliteta. Rozalind je u knjizi opisana i kao ćudljiva, „blago autistična“, te „nesposobna da prepozna i predstavi rezultate svog rada“.

Votson svakako nije odabrao najsretniji trenutak za ovako ostrašćene izjave. Upravo u vreme kada su Dvostruki heliks i njegov osetljivi sadržaj ugledali svetlost dana, počeli su da se bude feministički pokreti širom sveta. Neprofesionalne i očito subjektivne optužbe i maštoviti epiteti na račun naučnice izazvali su svojevrsnu buru u javnosti.

Zahvaljujući njima, Rozalind je postala prava feministička ikona, a detalji o njenom životu, radu i njenoj čuvenoj fotografiji DNK napokon su dosegli do najšire javnosti i vratili joj davno oteti ugled.

Votson i Krik nikada nisu pomenuli Rozalind niti njen rad u svojim govorima po prijemu Nobelove nagrade, niti su joj se zahvalili u svojim radovima. Njen nekadašnji kolega Mauris Vilkins postao joj je dobar prijatelj tokom poslednjih godina njenog života. Kako je on bio treći dobitnik Nobelove nagrade, u svom govoru je našao malo mesta ne bi li pomenuo značaj Rozalindine fotografije za formiranje modela DNK.

Ostaje nejasno zbog čega je Votson odlučio da toliko ostrašćeno diskredituje Rozalind u svojoj knjizi i time skrene pogled javnosti na nešto što je zauvek moglo ostati prikriveno. Lični napadi kojima ju je izložio se, po mišljenju javnosti, ali i biografa, mogu pripisati jedino griži savesti Nobelovca, no to je već oblast spekulisanja u koju se nećemo upuštati.



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


Bitnami