Otac biospeleologije: Fenjerdžija koji je osvetlio život u pećini

fb-share-icon0
Tweet

Luki Čeču nikada nije zaista odato priznanje za otkriće ne samo velelepnih dvorana Postojnske jame, već i za pronalazak prve ikada naučno opisane pećinske životinje

Leptodirus hochenwartii
Ilustracija: Jelena Milosavljević

Sve do početka XIX veka, verovalo se da pećine nisu nastanjene, i da ni jedna životinjska niti biljna vrsta ne može da opstane u njihovom negostoljubivom okruženju lišenom osnovnih resursa za preživljavanje.

Pomisao o postojanju života u mraku podzemlja je bila toliko apsurdna, da niko nije ni pokušavao da je opovrgne – bar ne namerno.

Franz Kurz zum Thurn und Goldenstein (1807–1878)

FENJER U TAMI POSTOJNSKE JAME

Postojnska jama, locirana u Sloveniji, nije oduvek bila ono što je danas – spektakularna pećina sa veličanstvenim stalagmitskim i stalaktitskim skulpturama, u kojoj se baš kao na površini uzdižu planine, žubore reke i otvaraju nesagledive dvorane. Pa… zapravo, bila je – ali je ljudi nisu bili svesni.

Početkom XIX veka, bilo je istraženo svega stotinak metara njenih gornjih tunela, i koliko god oni sami po sebi bili atraktivni, niko nije sanjao kakva se bogatstva kriju iza skrivenih prolaza koji su bili granica između poznatog i neistraženog.

Kada su lokalni radnici vršili pripreme za posetu austrijskog cara Franje I pećini, među njima se nalazio i pomoćnik fenjerdžije, Luka Čeč. U metežu oko postavljanja lampi i organizovanja dekoracija, Luka se udaljio, popeo preko improvizovanog mosta, doskočio na ivicu stene i – nestao.

Njegove kolege su uveliko bile spremne na najgori scenario, kada je Luka izronio iz tame, i uskliknuo: “Ovo je novi svet, ovo je raj!”

Pomoćnik fenjerdžije je otkrio pravu, i do tada neznanu velelepnost Postojnske jame.

Georg Hartwig (1813-1880)

Život u pećini

Inicijativa i nagon ka istraživanju Luke Čeča, koji je u međuvremenu avanzovao do respektabilne pozicije pećinskog turističkog vodiča, nisu se završili time što je otvorio vrata za nova 24 kilometra podzemnih tunela i dvorana u Postojnskoj jami.

Samo 13 godina kasnije, duboko u pećini je pronašao neobičnog insekta – bubicu dugu oko 7 milimetara, koja ga je podsetila na mrava.

Uprkos odsustvu formalnog obrazovanja, osetio je njen značaj. Uspeo je da sačuva telo insekta, i prvom prilikom ga dao grofu Francu Jozefu Hohenwortu, koji je pripremao u to vreme prvi štampani vodič za Postojnsku jamu.

Bio je prirodnjak i posedovao bogatu kolekciju fosila i stalagmita iz pećine. Ne uspevši da je prepozna, Hohenvort je primerak prosledio dalje, i dao ga čuvenom entomologu, Ferdinandu Šmitu.

Nakon kraćeg izučavanja, ovaj stručnjak za insekte nije imao problema da zaključi da ne samo da je u pitanju pećinska životinja, kompletno adaptirana na uslove života u jami, već da je u pitanju kompletno nova nauka koju ovo otkriće donosi.

Ivan Ivankovic, Wikimedia Commons

Plemić ili fenjerdžija?

U čast grofa koji je bubu “otkrio”, Šmit je vrstu nazvao Leptodirus hochenwartii. Dodao je i slovenačko ime – Drobnovratnik, koje bismo mogli prevesti kao tankovratić (leptos – tanak; deiros – vrat). Klasifikovao je i sasvim novi rod, Leptodirus.

Šmit je novu vrstu opisao u naučnom radu “Beitrag zuKrain’s Fauna” 1832. godine, čime je zvanično po prvi put naučno opisana pećinska životinja.

U ovom radu, Šmit kaže da su “ekstremna sreća i pažljiva obzervacija dovele poznatog, plemićkog grofa Franca Hohenvorta, koji je član mnogih učenih društava, zaslužan za prirodnjačku nauku i naročiti prijatelj entomologije, do otkrića nove vrste iz reda Coleoptera. […] Grof ju je otkrio u Postojnskoj jami, u septembru prošle godine, i dao ju je meni…”

Očigledno je da istorija neguje naviku da zasluge stavlja u ruke onih koji čije su ruke već pune. Pomoćnik fenjerdžije, koji je avanzovao u pećinskog vodiča, svakako nije bio član dovoljno učenih društava niti dovoljno plemićkog porekla da bi dobio zasluge za svoja otkrića.

ISTORIJA IZGUBLJENOG SVETA: KAKO SMO OTKRILI DINOSAURUSE?

Šmitov rad niti na jednom mestu ne pominje ime Luke Čeča. Ova nepravda je nastavila da se dešava kroz epohe koje su dolazile, i u naučnoj literaturi se može sresti i danas.

Ono što razvoju događaja daje dodatnu apsurdnu komponentu je činjenica da je kurator Prirodnjačkog muzeja u Trstu, Henrih Frejer, ukazao na ovu grešku još davne 1855. godine.

Prvi primerak tankovratića, kojeg je pronašao Luka 1831, bio je oštećen: Luka nije bio naučnik i nije imao adekvatnu opremu za prezervaciju životinje. Šmit je obećao izdašnu nagradu svakom ko bi mu doneo novi, očuvan primerak.

Međutim, Lukina smrt 1836. godine ga je sprečila da se ponovo otisne u svoje istraživačke avanture, a Šmitu je trebalo čitavih 16 godina da dođe do novog primerka.

Rođenje nove nauke

Tankovratić spada u troglobionte – životinje koje stalno naseljavaju pećine. Potpuno je adaptirana na podzemne uslove života u mraku, i nesposobna da preživi napolju.

Kao posledicu svoje adaptacije, ovaj insekt ima izdužene noge i antene, ali nema krila, pigment niti oči.

Njegovim otkrićem, rođena je sasvim nova nauka. Nazvana je biospeleologija, i izučava podzemna, pećinska staništa, organizme koji žive u njima i njihove međusobne odnose.

Biospeleologija je označila početak ere u kojoj će se za životom tragati ne samo iznad, već i ispod zemlje, duboko u pećinama koje nikad nisu videle Sunce. Možda samo fenjer.

fb-share-icon0
Tweet


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *