Kraj napretka

Da li je konzumerizam zamenio revolucionarna otkrića poslednje zlatne ere napretka koja je decenijama iza nas, i da li živimo zlatno doba stagnacije

Piše: Nevena Grubač

„Čak i kada na sva moguća naučna pitanja bude odgovoreno, smatramo da će problemi života ostati potpuno nedodirnuti. Svakako, tada više neće biti pitanja, te je ovo samo po sebi odgovor…“ – Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus

Godina je 1900, i grupa uvaženih fizičara na skupu u Britanskoj asocijaciji za napredak nauke sa neodobravanjem odmahuje glavama na kontroverznu izjavu Lorda Kelvina: “Ne postoji više ništa novo što može biti otkriveno u fizici. Sve što je ostalo je još i još preciznih merenja.”

Više od stotinu godina kasnije, u dobu u kom pravo na lični izbor odnosi pobedu nad kolektivnom bezbednošću populacije, u kom se antibiotici i vakcine menjaju za zmijska ulja upakovana u ambalažu dvadesetprvog veka a politička korektnost stavlja iznad naučne istine u hijerarhijskom sistemu straha od uvrede, nepostojanje dokaza da je Kelvin zaista ikada izgovorio bilo šta slično deluje kao zastareli, konzervativni koncept; kao jedna od poslednjih, zaboravljenih relikvija davnog vremena u kome su se istine vrednovale dokazima, a napredak rezultatima, vremenu koje je došlo pre kraja.

Veoma je teško ozbiljno dovesti u pitanje naizgled nezaustavljivi trend naučno-tehnološkog napretka: ne u dobu kada gotovo svaka osoba na ulici nosi u džepu mini verziju svemoćnog računara. Proizvodi koji nam olakšavaju život su sve dostupniji, elektronika sve jeftinija, a lekovi sve efikasniji. Nikada se u istoriji nije više putovalo, zarađivalo, niti trošilo više novca, a prosečan ljudski vek nikada nije trajao koliko danas.

Međutim, ne upadnimo u zamku da konzumerizam permutujemo sa revolucionarnim otkrićima. Poslednja era zlatnog napretka je decenijama iza nas, u senci odbačenih čizama od sedam milja u kojima su nauka i tehnologija optimistično hrlile ka dvadesetprvom veku.

Većina stvari koje definišu moderni svet nastala je tokom prošlog veka: grubo, počev od njegove treće, a završno sa sedmom decenijom. Antibiotici. Dvolančana DNK spirala. Televizija. Računari i prva inkarnacija interneta. Nuklearna energija. Kontraceptivna pilula. Široka upotreba elektronike. Pobedili smo male boginje, dobili feminizam i začetke pokreta za gej prava, zelenu revoluciju u poljoprivredi, poslali smo čoveka na Mesec.

Ono što je došlo kasnije, uglavnom su bila inkrementalna poboljšanja već postojećih otkrića. Današnji proboji mere se apsurdno sitnim koracima, najčešće u informacionoj tehnologiji, a Nobelove nagrade se dele za rezultate na poljima otkrivenim pre više decenija. Gde su nestale revolucije? Izjava Roberta Gordona, profesora društvenih nauka na Nortvest (Northwest) Univerzitetu, napadno je prikladna: „Konj se može zameniti motorom samo jednom.“

Možda se zlatno naučno-tehnološko doba iz sredine hiljadudevetstotih desilo zahvaljujući ekonomskom bumu, nastalom nakon Drugog svetskog rata. Vojna industrija je iznedrila tehnologiju neophodnu za proboje na poljima medicine i astronautike a hladni rat je, nedvosmisleno, bio osnovni razlog zašto smo poslali čoveka na Mesec. Populacija je eksplodirala, nezaposlenost i siromaštvo otišli strmoglavo na dole.

Međutim, ukoliko je samo ekonomski rast preduslov za progres, ekonomski govoreći – svet nikada nije bio brojniji i bogatiji. Ali avionima i dalje treba 8 sati da pređu Atlantik, rak se manje ili više leči istom terapijom kao 70-ih a niko nije bio na Mesecu 45 godina. I gde su naši kućni roboti? Da, oči javnosti jesu čežnjivo uprte u Ilona Muska, ali ideja o čistoj energiji i kolonizaciji Marsa teško da je čedo modernog doba. Tačno je da su naši gradivni blokovi od novog, lakšeg a čvršćeg materijala, ali temelje su postavili oni koji su došli davno pre nas.

Da li smo odškrinuli vrata zlatnom dobu velike stagnacije? Bez ikakve želje za trivijalizacijom rada naučnika i inžinjera naše generacije – svakako je korisno imati telefon koji broji koliko smo koraka prešli tokom dana i podseća nas da pijemo optimalne količine vode – ali može li se to meriti sa iskorenjivanjem dečje paralize ili spoznajom da je Mlečni put samo jedna od galaksija u kosmosu?

Iz ove perspektive deluje da se Piter Tiel veoma malo šalio kada je rekao: „Želeli smo leteće automobile, dobili smo 140 karaktera (Twitter).“

Tekst je originalno objavljen u naučnopopularnom časopisu Centra za promociju nauke, Elementi.