Hipnotičko dejstvo plamena: Drevna veza čoveka i vatre
Vatra ponekad kao da ima kontrolu nad našom pažnjom, i moć da je zgrabi i ne pušta satima. Šta je to u posmatranju i osluškivanju naizgled jednostavne hemijske reakcije što nam ne da da skrenemo pogled?
Piše: Nevena Grubač
Zima je, i za mnoge od nas idealno veče se sastoji od tople šolje čaja, dobre knjige, omiljene fotelje i razigrane, pucketave vatre u kaminu. Svakako, to bi se dešavalo u udobnoj brvnari, čiji bi nas zidovi od punog drveta branili od oštre hladnoće i gustog snega napolju. Zašto da ne, kada već maštamo?
Međutim, koliko god da je adiktivna avantura našeg heroja o kom čitamo, da li bi uspela da odnese pobedu spram snažne konkurencije ne rađenja apsolutno ničega, osim prostog gledanja u hipnotičku, neodoljivu vatru i osluškivanja prijatnog pucketanja? Vrlo teško, složićemo se.
Nekada jedan od četiri elementa za koje se verovalo da mogu opisati prirodu čitavog univerzuma, razlog večne patnje Titana Prometeja, vatra ponekad kao da ima kontrolu nad našom pažnjom, i moć da je zgrabi i ne pušta satima, sve dok ne izgori poslednji komad drveta, a hladnoća nas potera u krevet. Šta je to u posmatranju i osluškivanju naizgled jednostavne hemijske reakcije što nam ne da da skrenemo pogled?
Egzistencijalna veština kontrole vatre
Danijel Fesler, evolucioni antropolog sa Univerziteta u Kaliforniji, sproveo je istraživanje o fascinaciji odraslih ljudi vatrom. Njegov zaključak je da plamen nema univerzalni hipnotički efekat na sve ljude, već uglavnom na zapadne kulture razvijenog sveta.
Naime, ljudska egzistencija je bila u direktnoj zavisnosti od toplote i svetlosti vatre već nekih milion godina. Prirodno, Homo sapiens je evolucijom razvio psihološke mehanizme neophodne za njenu kontrolu. S obzirom na to da većina zapadnjaka u današnje vreme nema potrebu da zna kako da zapali i održi vatru, upravo ti mehanizmi se manifestuju kroz njenu veliku, gotovo misterioznu privlačnost.
Feslerov zaključak je da je naša fascinacija vatrom zapravo posledica toga što joj tokom svojih formativnih godina nismo bili izloženi, i nismo naučili kako da je savladamo i kontrolišemo. Da jesmo, i da su pomenuti mehanizmi imali priliku da se tokom našeg detinjstva u potpunosti ostvare, pucketanje vatre i razbuktali plamen nam naprosto ne bi bili toliko neodoljivi.
U kulturama koje i danas na svakodnevnom nivou koriste vatru kao sredstvo, deca pokazuju znake velike zainteresovanosti njome samo do uzrasta u kom razviju veštine za njenu kontrolu. Ovo se obično desi oko sedme godine života. Nakon toga, pripadnici ovakvih zajednica prestaju da poklanjaju naročitu pažnju vatri, osim one neophodne za njeno bezbedno održavanje.
U skladu sa ovim, zapadnjačka fascinacija vatrom može naprosto biti simptom prolongiranja aktivacije motivacionih sistema neophodnih za savladavanje veštine nekada esencijalne za opstanak. Kako ljudi nemaju mogućnost spontane proizvodnje vatre, ovi sistemi su evoluirali kako bi motivisali decu da u ranom stadijumu života razviju neophodno znanje o paljenju, održavanju i kontroli vatre, kao jednom od ključnih elemenata života.
Evolutivne instinkte je teško, ako ne nemoguće suzbiti – naročito one koje ne razumemo i o kojima nismo učeni. Stoga nije neobično što deca zapadnih kultura i dalje imaju snažan poriv da eksperimentišu sa vatrom. Samo u Sjedinjenim Američkim državama ovo rezultuje paljenjem oko 20.000 dečjih vatri godišnje, a nekoliko stotina dece umre od posledica istih.
Vatra kao inspiracija
Istraživanja na polju kognitivne evolucije – koje objedinjuje psihologiju, antropologiju, neuronauke i genetiku – odlaze još dublje u analizu ljudske veze sa plamenom. Naime, pojava vatre u životima antičkih ljudi mogla bi biti povod za razvijanje dugoročne memorije i veštine rešavanja problema.
Arheološki nalazi nam sugerišu da je već Homo erectus, koji se razvio pre oko dva miliona godina, prvi ostvario rudimentarno znanje o kontroli vatre. Pre toga, rani hominidi su neretko praktikovali spavanje na drveću. Pojavom vatre, prešli su na noćenje na zemlji, jer su sa njom imali način da se odbrane od predatora. Umesto odlaska na spavanje odmah po zalasku Sunca, toplota i svetlost vatre su im omogućili da ostanu budni i na oprezu po čitavih 16 sati dnevno. Ovo je za efekat imalo i sasvim novu i drugačiju percepciju proticanja vremena.
Psiholog Frederik L Kulidž sa Univerziteta u Koloradu misli da je pojava vatre uticala i na kvalitet sna antičkih ljudi. REM faza sna (rapid eye movement) je esencijalna za konsolidaciju dugoročne memorije i pomaže našem mozgu da zapamti novonaučene veštine. Ono što je njena negativna strana je to da je praćena stanjem sličnom mišićnoj paralizi. To nije nešto što želite da vam se dogodi dok su predatori u blizini.
Vatra je omogućila našim precima da budu bezbedni od napada opasnih životinja, i da više vremena provedu u REM fazi, što ih je konačno dovelo i do bržeg razvoja kompleksnih sposobnosti, kao što je rad na problemima iz više faza, poput pravljenje alata.
Osim toga, vatra je imala efekat i na razvoj radne memorije u ljudskom mozgu – naše sposobnosti da mislimo o više stvari, poredimo ih i dovodimo u vezu jedne s drugima, koja je ključna za osmišljavanje i sprovođenje komplikovanih planova. Psiholog Met Rosano sa Univerziteta u Jugoistočnoj Luizijani misli da je ovu karakteristiku stekla manja grupa hominida pre nekih 100.000 godina. I to – sedeći oko vatre.
Fokusiranje na određeni objekat – u ovom slučaju, vatru – je put ka dostizanju relaksiranog, gotovo meditativnog stanja, koje ima zdravstvene benefite. Evolucija bi sasvim izvesno favorizovala jedinke koje su u stanju da dostignu ovo stanje i svoje gene prenesu na potomstvo. Regulisanje pažnje na ovaj način je verovatno pomoglo kognitivnim procesima naših predaka, ali i korisnom stanju opuštenosti i relaksacije, smatra Rosano. Zagledani u vatru, sasvim razumemo šta je želeo da kaže.