Dositej Obradović: Prosvetom ka slobodi

Na današnji dan umro je Dositej Obradović, jedan od najznamenitijih Srba u istoriji naše zemlje. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta, prvi popečitelj, odnosno ministar prosvete u Sovjetu, i tvorac svečane, po mnogima najlepše rodoljubive pesme „Vostani Serbije“

Portret Dimitrija Obradovića, autor Dimitrije Tirol

Dimitrije Obradović, poznatiji pod crkvenim imenom Dositej, jedan je od najznamenitijih i najzaslužnijih Srba u istoriji naše zemlje. Dositej bio je srpski prosvetitelj i reformator, osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta, prvi popečitelj, odnosno ministar prosvete u Sovjetu*, i tvorac svečane, po mnogima najlepše rodoljubive pesme „Vostani Serbije“.

Tačan datum ni godina Dositejevog rođenja nisu poznati, ali se veruje da je rođen oko 1739. u Čakovu, u istočnom, rumunskom Banatu. Izgubio je roditelje veoma rano, i pao na teret odgoja svojim rođacima.

Počeo je da mašta o osami pustinjačkog, asketskog života kao dečak, nakon što se zaljubio u crkvenu literaturu, koja je početkom XVIII veka bila praktično jedina dostupna javnosti. Rođaci kod kojih je živeo su pokušali da ga udalje od ideje o odlasku u pustinju time što su ga poslali da uči zanat jorgandžije u Temišvaru.

Međutim, dečak žedan filozofije se nije dao polakomiti, pa je prvom prilikom pobegao u fruškogorski manastir Hopovo, i tamo se zamonašio, nakon što je naišao na topao prijem igumana. Tamo je i dobio ime koje je koristio do kraja života, i po kom je poznat.

Nakon nekoliko kratkih godina monaškog života, Dositej je shvatio da manastir ne može da mu pruži ono za čim je i dalje žudeo – mudrost, znanje i učenje o svetu i životu. Počeo je da čita građanske knjige, da uči latinski i zanima se za prave nauke. Sukobi sa kaluđerima su postajali sve češći, kako je više osećao da ga manastirsko okruženje pritiska i sputava.

Dositej Obradović, autor Uroš Predić Izvor: Wikimedia Commons

Godine 1761, konačno je razbio dečačku iluziju o monaškom svetačkom životu, i još jednom pobegao za svojim snom. Od tog dana, pa narednih 40 godina, Dositej Obradović je putovao po svetu, učio, pisao i stvarao istoriju.

Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. Tokom svojih putovanja, postao je poliglota i naučio da govori grčki, latinski, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski i italijanski jezik.

Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju. Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Njegovi rani rukopisni radovi samo su prevod ili prerada popularnih novogrčkih i italijanskih praktično-moralnih spisa. Godine 1783. štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“, autobiografiju o svom životu od ranog detinjstva pa do svoje tridesetdevete godine, i tada počinje Dositejev revolucionarni uticaj na srpsku književnost.

“Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati! Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!”
SAVETI ZDRAVOGA RAZUMA
Dositej Obradović
Objavljeno u Lajpcigu 1784. godine.

Kao bivši kaluđer i pristalica evropske racionalističke filozofije, Dositej je oduševljeno branio verske reforme Josifa II, koji je rasturao kaluđerske redove, manastire pretvarao u škole i bolnice, i preduzeo čitav niz zakonskih mera protiv praznoverja, verske zaslepljenosti i ogromnog broja praznika. Njegovo delo „Život i priključenija“ uglavnom je napisano u vidu oštre i smele kritike kaluđerskog reda.

Vostani Serbije (Ustani Srbijo), takođe poznata i pod nazivom Pesma na insurekciju Serbijanov (Pesma ustanku Srba) bila je himna Ustaničke Srbije. Napisao ju je Dositej Obradović tokom Prvog srpskog ustanka. Ova poznata rodoljubiva himna je bila potencijalni kandidat za himnu Srbije, koja je trebalo da zameni Hej Sloveni. Vostani Serbije ima tri muzičke verzije koje su pisali Vartkes Baronijan, Z. Vauda i Lj. Manasijević.


Do tada, književnost je u Srbiji bila lokalnog, plemenskog ili veroispovednog karaktera, pisana pokrajinskim narečjem ili jezikom odgovarajuće veroispovesti, koju su pisali uglavnom crkveni ljudi za crkvene potrebe.

Dositej prvi svesno stvara pravu nacionalnu književnost na čistom narodnom jeziku, namenjenu širokoj javnosti, raskida sa tradicijom i počinje unositi u narod napredne ideje sa Zapada – ono što je naučio i primio iz racionalističke filozofije XVIII veka. Želeo je da uprosti srpski jezik, i omogući svakom, od čobana do učenjaka, da ga razume i čita.

Dositej je nauku, učenje i vaspitanje video kao temelje građenja prosperitetnog društva. Kritikovao je verski fanatizam, a favorizovao učenje i prosvetu. Nije odvajao muškarce od žena, i poznat je po tome što je još u XVIII veku naglašavao ogromnu korist obrazovanja žena za čitavo društvo.

Umesto da se drži do tada patrijarhalnog pristupa, svojim racionalističkim stavovima je insistirao da žene uče ne samo čitanje i pisanje, već i sve nauke i veštine dostupne muškarcima; verovao je i tvrdio da žene mogu biti podjednako dobre u svakoj nauci kao i muškarac, ukoliko im se pruži prilika da se od mladosti obrazuju.

Ovaj, i mnoge druge za to vreme revolucionarne stavove Dositej je izneo u svom čuvenom zapisu „Sovjeti (saveti) zdravoga razuma“, objavljenom u Lajpcigu 1784. godine. U ovoj knjizi je objavio mnoge savete i misli koje je smatrao osnovama za prosvećen i uspešan život, kako individue, tako i društva, a koje je prikupljao od učenjaka na svojim putovanjima.

Knjiga Dositeja Obradovića “Ižica” Foto: Wikimedia Commons

Najpre ćemo sazidati dve komotne i krasne škole; jednu za mušku decu, a drugu za devojke. Ho! Ho! Hoćeš i devojke da se uče! Te zdravo hoću, kako god i muški pol. Nek se ne uzda jedan narod nikad doveka, k prosvećenju razuma doći, u kojemu žene u prostoti i varvarstvu ostaju. Premudri i vrli Sokrat za pohvalu je svoju poštovao učenikom mudre Aspazije nazivati se. Ona besmrtna engleska Kraljica, slavna Elisavet, četrdeset i petogodišnjim premudrim kraljevstva svoga upravljanjem, pokazala je celom svetu da u žene dobro vaspitane i prosvećene, duh i srce nimalo ne razlikuje od muškoga i herojskoga. […]

Ove dakle naše male devojčice, ni našto drugo nisu rođene nego da s vremenom matere postanu; koje, kad prosvećene budu, koja nada opštega svenarodnoga prosvećenja! Zato od pete godine uzrasta do dvanaeste, svaki dan, osim nedelje, dva časa pre podne a dva posle podne u školi valja da provedu. Istoriju, geografiju, logiku i naravoučitelnu filosofiju dobro valja da izuče. Istorija će ih naučiti, šta se je pre nas i do sad na zemlji desilo. Geografija daće im poznati sav krug zemlje, na kojem živimo, koji narodi na zemlji žive, i kakvi su njihovi
običaji, zakoni i uprave. Logika će im pokazati put i način, da umedu o svačem pravo i razumno misliti i rasuđivati. Naravoučitelna filosofija otvoriće im oči da vide i saznadu, šta su dužne ispunjavati, kao kćeri, kao supruge, matere, i domostrojitelnice: pokazaće im u isto vreme, šta valja činiti, i čega se čuvati i uklanjati, za ugoditi Bogu i ljudima, i za provesti mirno i dobrodeteljno život svoj na svetu. Ove se sve stvari vrlo lako, s pomoću dobrog učitelja, za četiri ili za pet godina savršeno mogu izučiti; kad se budu predavale i učile na svojem maternjem jeziku. Neka sad svak sebi predstavi, kakva bi blagodet bila, imati takve kćeri, supruge i matere!

SAVETI ZDRAVOGA RAZUMA
Dositej Obradović
Objavljeno u Lajpcigu 1784. godine.

Spomenik Dositeju Obradoviću, Beograd, Studentski park

Prvi Dositejev štampani rad je „Pismo Haralampiju“, štampan u Lajpcigu kao poziv za pretplatu na „Sovjete zdravoga razuma“. To je njegovo čuveno programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. U obliku pisma jednome prijatelju, tršćanskom trgovcu, Haralampiju, Dositej izlaže da planira da štampa za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. U pitanju su, naravno, Sovjeti.

Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu, gde se stavio na raspolaganje ustanicima i činio sve što je bilo u njegovoj moći da im pomogne. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik.

Umro je 28. marta 1811. godine u Beogradu, a sahranjen je ispred Saborne crkve. Njegovo telo je dva puta premeštano: prvi put 1837. godine zbog zidanja nove Saborne crkve i drugi put 1897. godine kako bi se njegov grob postavio uporedo sa grobom Vuka Stefanovića Karadžića, koji je te godine prenet iz Beča.

Njegovi radovi su:

  • Pismo Haralampiju, 1783.
  • Život i priključenija, 1783. ; 1788.
  • Sovjeti zdravog razuma, 1784.
  • Basne, 1788.
  • Pesma o izbavljenju Srbije, 1789.
  • Sobranije, 1793.
  • Etika, 1803.
  • Pesma na insurekciju Serbijanov, 1804.
  • Mezimica, 1818.
  • Ižica, 1830.

*Praviteljstvujušči sovjet serbski je bio jedan od centralnih organa vlasti u ustaničkoj Srbiji, osnovan 15. avgusta 1805. na narodnoj skupštini u Borku, u vreme Prvog srpskog ustanka.



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


Bitnami